Пројекат „Новосађани кроз улице – дигитална мапа градске меморије“ повезује културу, историју и савремену технологију кроз интерактивно представљање знаменитих Новосађана. Постављањем QR табли испод назива улица, грађани и посетиоци града једним скенирањем добијају приступ дигиталној платформи са биографијама, фотографијама и мултимедијалним садржајима. Пројекат оживљава културно наслеђе и чини га доступним и занимљивим, посебно младима, претварајући улице у места сећања и учења. Платформа је трајна и отворена за даље ширење, доприносећи очувању идентитета Новог Сада и развоју културног туризма.
Коста Трифковић био је један од најзначајнијих српских комедиографа 19. века и један од културних симбола Новог Сада.
Рођен је 20. октобра 1843. године управо у овом граду, који ће касније постати и главна позорница његових дела, ликова и духа времена које је описивао.
По образовању правник, Трифковић је студирао право у Пешти и Пожуну (данашњој Братислави), али је његова истинска страст била књижевност и позориште. Иако је живео кратко, свега 32 године, оставио је изузетно вредан и трајан траг у српској култури.
Трифковић је најпознатији по својим комедијама у којима је с великом духовитошћу и прецизношћу приказивао грађански живот, навике, љубавне заплете и друштвене заблуде свог времена.
Његови ликови су живописни, блиски и препознатљиви, а хумор ненаметљив, интелигентан и и данас актуелан.
Међу његовим најпознатијим делима су „Избирачица“, „Љубавно писмо“, „Школски надзорник“ и „Француско-пруски рат“, комедије које се и данас изводе на сценама широм Србије и региона.
Посебно је значајно то што је Трифковић својим радом поставио темеље модерне српске грађанске комедије. Нови Сад је у његовим делима више од места радње, он је жив организам, град духа, разговора, интрига и свакодневних малих драма. Управо због тога се Коста Трифковић сматра једним од књижевника који су најверније ухватили урбани дух Новог Сада 19. века.
Данас његово име носи ова овај трг у Новом Саду, а његово дело остаје важан део културног идентитета града, као спој хумора, интелигенције и грађанске традиције.
Трг на ком се налазите носи име Косте Трифковића у знак сећања на његов допринос културном и позоришном животу Новог Сада. Формиран је у процесу урбаног развоја града крајем 19. и почетком 20. века, у периоду када се Нови Сад интензивно ширио и модернизовао као грађански центар. Простор око трга карактеришу објекти типични за стари градски амбијент попут некадашњих стамбених и јавне зграде које одражавају дух времена у којем је Трифковић живео и стварао. Управо тај грађански амбијент био је главна инспирација његових комедија.
Ђорђе Рајковић био је српски књижевник, публициста и културни радник 19. века, један од важних представника интелектуалног живота Новог Сада у време његовог снажног културног успона.
Рођен је 1825. године у Новом Саду, а образовао се у духу свог времена у Пожуну (данашњој Братислави). Током живота био је активан у књижевности, новинарству и јавном деловању. Писао је поезију, прозу и публицистичке текстове, а посебно се истицао радом на очувању српског језика, културе и националног идентитета у Хабзбуршкој монархији.
Познавао је осам страних језика, те се активно бавио преводилачким послом, па је тако у сарадњи са Ј.Ј. Змајем превео са немачког 250 песама из збирке “Харфе сиона“. Рајковић је сарађивао са бројним књижевним и културним часописима, а његови текстови одражавају дух грађанског друштва, образоване српске елите и идеје просвећености које су обележиле 19. век. Покренуо је “Школски лист“ 1858, као и хумористичке, попут листова “Комарац“, “Хумориста“ и “Рен“. Поред тога, од 1866. године активно је надгледао рад Матице српске.
Иако данас није међу најпознатијим ауторима широј публици, његов допринос културном животу Новог Сада и српској књижевности од неизмерног је значаја. Његов рад представља важан део културне меморије града и сведочи о времену у којем су књижевност и јавна реч имале кључну улогу у обликовању друштва.
Алимпије Поповић био је српски православни прота, писац и истакнута јавна личност Новог Сада, као и први председник Народноослободилачког одбора града, односно први градоначелник Новог Сада после Другог светског рата.
Рођен је 9. децембра 1888. године у Новом Саду, где је завршио основну школу и гимназију. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1912. године. Као свештеник Српске православне цркве, дуго је служио у Саборној и Успенској цркви у Новом Саду, где је био веома цењен као „народни свештеник“, близак својим парохијанима.
Поред свештеничке службе, био је активан у образовању, култури и јавном животу града. Алимпије Поповић оставио је значајан траг и као историчар и хроничар Новог Сада. Аутор је више радова о историји града, а пред крај живота обрадио је и нотно записао око 600 народних песама, чиме је допринео очувању музичког наслеђа.
Укупно је сакупио и сачувао од заборава преко 2.000 старих градских песама и романси.
Током Другог светског рата био је изложен прогону мађарских власти и сматра се једном од првих угледних личности Новог Сада која је стала на страну Народноослободилачког покрета. Након ослобођења града, 23. октобра 1944. године, изабран је за првог градоначелника Новог Сада, на чијој је функцији остао до 1949. године. Преминуо је 6. октобра 1967. године у Новом Саду и сахрањен је на Аламашком гробљу.
Данас ова улица носи његово име, а његови мемоари објављени су у књизи “Успомене проте Алимпија Поповића“.
Марко Нешић је рођен 1873. године у Новом Саду, граду који је крајем 19. и почетком 20. века био важно културно средиште Срба у Аустроугарској.
Био је композитор, музичар, диригент и педагог, а данас се сматра једним од најзначајнијих представника тамбурашке музике Војводине. Иако није имао формално високо музичко образовање, Нешић је рано показао изузетан таленат.
Завршио је берберски и столарски занат, али се од своје седамнаесте године потпуно посвећује музици Свирао је више инструмената: тамбуру, брач и шаргију и био је капелник (вођа) бројних тамбурашких оркестара.
Његова музика брзо је освојила кафане, сале и позорнице широм Војводине и Балкана. Написао је преко 200 композиција, углавном песама и кола за тамбурашке саставе.
Наступао је у многим европским градовима, а његове песме су се нашле на плочама широм САД-а. Многа његова дела временом су постала толико популарна да се данас доживљавају као старе народне или градске песме, иако имају познатог аутора.
Међу његовим најпознатијим делима су: „Невен коло“, „Жабаљка“, „Донеси ми вина, крчмарице“, „Богата сам, имам свега“ и „Ђувегије, где сте да сте“.
Марко Нешић је умро 1938. године у Новом Саду, граду у ком је рођен и ком је оставио дубок музички траг. Његово стваралаштво и данас живи кроз тамбурашке оркестре, фестивале и музичку традицију Војводине.
Ђура Даничић био је српски филолог, лексикограф и преводилац, један од најзначајнијих проучавалаца српског језика.
Био је доследан бранилац Вукових погледа и велики поштовалац његовог рада, доприневши победи језичке реформе. Његов „Ријечник из књижевних старина“ представља први историјски речник једног словенског језика.
Рођен је 1825. године у Новом Саду под именом Ђурађ Поповић, као син свештеника Јована Поповића. Рано је остао без оца, али је захваљујући пожртвованости мајке успео да се образује.
Школовао се у Новом Саду и Пожуну, а студије наставио у Пешти и Бечу. Под утицајем Вука Караџића и Франца Миклошича окренуо се словенској филологији, којој је посветио цео свој живот.
Током студија материјално су му помагали кнез Михаило Обреновић и Јован Гавриловић. Године 1856. постао је библиотекар Народне библиотеке у Београду и секретар Друштва српске словесности.
Као млад научник истакао се делом „Рат за српски језик и правопис“, које је објавио са новим презименом Даничић. Тим радом је, са само двадесет две године, стекао углед у научним круговима. Његова „Мала српска граматика“ била је први научни опис српског књижевног језика. Превео је Стари завет и уредио Вуков превод Новог завета.
Преминуо је 1882. године, оставивши трајан траг у историји српске филологије.
Јован Јовановић Змај био је српски песник, преводилац, уредник и лекар, један од највећих лиричара српског романтизма.
Иако је по занимању био лекар, читавог живота бавио се књижевним и новинарским радом. Писао је љубавну, сатиричну, политичку и дечју поезију, а сматра се првим српским песником који је систематски писао за децу.
Најпознатије збирке његове лирске поезије су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, у којима је опевао породичну срећу и дубоку личну трагедију.
Рођен је 1833. године у Новом Саду, у угледној породици. Основно и средње образовање стицао је у више градова, а студије права започео је у Пешти, Прагу и Бечу. Боравак у Бечу био је пресудан за његово књижевно формирање, јер је тамо упознао Бранка Радичевића, свог највећег песничког узора.
Касније се окренуо студијама медицине, које је завршио у Пешти. Као лекар радио је у више градова, али је често више живео од писања него од лечења. Тешке породичне трагедије, смрт деце и супруге, дубоко су обележиле његов песнички израз. Из тог бола настала је збирка „Ђулићи увеоци“, једно од најпотреснијих дела српске поезије. Змај је уређивао и оснивао бројне књижевне и сатиричне листове, међу којима је и часопис „Змај“, по коме је добио свој песнички надимак.
Током живота често се селио, радећи као лекар и културни радник међу Србима. Последње године провео је у Сремској Каменици.
Преминуо је 1904. године, оставивши неизбрисив траг у српској књижевности.
Миша Димитријевић био је српски новинар и политичар, једна од значајних личности јавног живота у Војводини друге половине 19. века.
Рођен је 1841. године у Новом Саду, у угледној породици. Као питомац Текелијанума завршио је Правни факултет у Пешти, где је током студија био секретар академског друштва.
Рано се укључио у Омладински покрет и више пута је биран за секретара главног одбора Уједињене омладине српске. После забране рада Омладинског покрета учествовао је у оснивању Дружине за уједињење и ослобођење српско на Цетињу. Био је близак сарадник Светозара Милетића и један од истакнутих представника његове политичке струје. Од 1879. до 1886. године био је народни посланик у Српском црквеном сабору у Сремским Карловцима.
Након Милетићевог повлачења из политике постао је вођа саборске већине. Учествовао је у борби против наметнутог патријарха Германа Анђелића. Његов културни и политички рад био је тесно повезан са Матицом српском и Уједињеном омладином српском.
Више година био је потпредседник Књижевног одељења Матице српске. После распада Српске народне странке постао је вођа огранка Српске либералне странке у Војводини. Био је власник и главни уредник листа „Браник“ и сарадник више значајних српских листова.
Убијен је 23. децембра 1889. године због оштрих новинарских полемика. Сахрањен је на Алмашком гробљу у Новом Саду, где му се и данас налази надгробни споменик.
Слободан Јовановић рођен је 3. децембра 1869. у Новом Саду као син Владимира и Јелене Јовановић. Одрастао је у Београду, где је похађао Прву мушку гимназију, а потом студирао права у Женеви и Паризу.
Након повратка у Србију, запослио се у Министарству иностраних дела и радио на побољшању положаја Срба у Османском царству. Године 1897. постаје професор Правног факултета у Београду и ту остаје 43 године, све до пензионисања 1940. године.
Током оба балканска рата био је шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске, а у Првом светском рату пратило га је повлачење преко Албаније и боравак на Крфу.
Током свог живота објавио је бројне студије и књиге о уставном праву, историји Србије, парламентаризму и државној теорији, међу којима се истиче „Историја Србије 1838—1903“ и „О држави“.
Био је дописни, а потом и редовни члан Српске краљевске академије, као и оснивач и председник Српског културног клуба. Уочи Другог светског рата, Јовановић се противио споразуму Цветковић-Мачек и залагао за јаку централну власт.
После војног пуча 27. марта 1941. прихвата дужност потпредседника владе у Лондону, а 11. јануара 1942. постаје председник избегличке владе Краљевине Југославије. Иако је био водећи интелектуалац, није имао искуство у практичној политици, па су многе одлуке о влади и војсци утицали генерали и министри попут браће Кнежевић и Драгољуба Михаиловића.
Јовановићева влада настојала је да подржи Михаиловићеву позицију и обезбеди савезничку помоћ, али није могла да контролише стварну ситуацију у окупираној Југославији.
После смене, од 26. јуна до 10. августа 1943. био је потпредседник владе у кабинету Милоша Трифуновића. После рата остаје у Лондону, где је живео скромно до своје смрти 12. децембра 1958. године. Након дугогодишње забране и неповерења власти, његова дела су тек 1990. године поново штампана у сабраним издањима.
Године 2007. Слободан Јовановић је званично рехабилитован, а његово име и дело остали су као трајан пример српског научног, књижевног и политичког интелектуалца.
Ђорђе Сервицки (Нови Сад, 1780 – Беч, 1855) био је успешан трговац, земљопоседник и народни добротвор, једна од истакнутих личности српског грађанског друштва у првој половини 19. века.
За живота је био познат као мецена српских уметника и један од оснивача сталног позоришта у Новом Саду. Познат под надимком „господар од Турске Кањиже“ (данашњег Новог Кнежевца), наследио је породично имање које је његов отац Марко Ђурковић-Сервицки купио од Бечког двора 1781. године.
На репрезентативном месту уз Тису подигао је католичку цркву Светог Ђорђа, која и данас представља значајан споменик тог краја. Према предању, одлука о градњи цркве настала је након сукоба са православним протом Дамјаном Магарашевићем, што је у народу остало упамћено кроз легендарну изјаву о звонима, када је Ђорђе Сервицки упозорио проту да ће се његова звона чути даље, алудирајући на легат који ће оставити свом народу.
Ђорђе Сервицки остао је упамћен и као кум Јована Јовановића Змаја, кога је држао на рукама приликом крштења 1833. године. Својим добротворним радом, уметничким покровитељством и доприносом културном животу, оставио је трајан траг у историји Новог Сада и српске грађанске елите 19. века.
Јован Бошковић је рођен 1834. године у Новом Саду, у време када је овај град био једно од најважнијих културних средишта Срба у Хабзбуршкој монархији.
Био је филолог, научник, професор и академик, а у историји српске науке остао је упамћен као први ректор Универзитета у Београду. Школовао се у Новом Саду, Пешти и Бечу, где је стекао широко образовање из класичне филологије, језика и историје.
Као професор Велике школе у Београду (претече Универзитета), имао је кључну улогу у њеном прерастању у модерну универзитетску установу 1905. године, иако то није доживео, управо је његов рад поставио основе тог процеса.
Бошковић се бавио проучавањем српског језика, књижевности и историје, али и ширим питањима образовања и културног развоја српског друштва. Био је један од оснивача и члан Српске краљевске академије (данашње САНУ), што сведочи о његовом научном угледу.
Иако је највећи део живота и каријере провео у Београду, Нови Сад остао је његов завичај, град у ком су се формирала његова интересовања за језик, културу и национални идентитет.
Јован Бошковић је преминуо 1892. године, оставивши трајан траг у српској науци и образовању. Данас се сматра једним од кључних интелектуалаца 19. века и једним од људи без којих не би било модерног универзитета у Србији.
Павле Симић био је један од најзначајнијих српских сликара 19. века и истакнути представник романтизма.
Рођен у Новом Саду, рано је остао без родитеља, па је одрастао код деде, свештеника у Старој Кањижи, где се први пут сусрео са иконостасима Теодора Илића Чешљара који су утицали на његово уметничко опредељење.
Школовао се у Сомбору и Суботици, а сликарство је усавршавао у Новом Саду код Алоиза Кастањија, италијанског уметника из Мантове. Од 1837. године студирао је на Сликарској академији у Бечу, где је био ученик Јозефа фон Фириха и добитник Гунделове награде за истакнуте студенте.
Симић је сликао бројне иконостасе широм Војводине, Србије и Славоније, али је посебно остао упамћен као изузетан портретиста. Његови портрети истакнутих личности и грађана данас представљају драгоцен визуелни запис српског друштва средине 19. века.
Стварао је и историјске композиције, од којих се поједина дела чувају у Галерији Матице српске у Новом Саду. Био је познат и по томе што је повремено приказивао себе као скривеног сведока на својим сликама.
Преминуо је 1876. године, а његово дело остаје један од темеља српске уметничке баштине.
Илија Огњановић Абуказем (1845–1900) био је српски лекар, књижевник, хумориста и уредник, једна од најупечатљивијих личности културног и јавног живота Новог Сада у другој половини 19. века.
Рођен је у Новом Саду, у угледној старој новосадској породици. Основно и средње образовање стицао је у Новом Саду, Сремским Карловцима, Печују и Будимпешти, а медицину је завршио у Бечу 1872. године.
По повратку у родни град радио је као лекар, а касније и као градски физик и управник порођајног одељења новосадске болнице. Био је лични лекар чувене добротворке Марије Трандафил и аутор више медицинских брошура намењених широј јавности, у којима је на разумљив начин писао о болестима и њиховој превенцији.
Поред лекарског позива, Огњановић је оставио дубок траг у српској књижевности као хумориста и сатиричар. Под утицајем Јована Јовановића Змаја узео је псеудоним Абуказем и деценијама објављивао приповетке, сатире и шаљиве текстове у бројним листовима.
Посебно су биле популарне његове „Шетње Новим Садом“, у којима је духовито и критички описивао свакодневни живот града. Савременици су говорили да је „оно што је Змај био у поезији, Абуказем био у прози“.
Био је члан и потпредседник Матице српске, као и члан више научних и културних друштава. Преминуо је 1900. године, а сахрањен је на Алмашком гробљу у Новом Саду.
Данас једна улица у центру града носи његово име, као трајан подсетник на човека који је Нови Сад задужио и као лекар и као писац.
Пројекат је финансиран средствима Града Новог Сада – Градске управе за културу